Јубилеј

СТО ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА КИКИНДСКОГ ДРУШТВА „ГУСЛЕ”
Живи темељи народне културе
Гостовали су у више од три стотине места, одржали око четири и по хиљаде концерата. Још од XIX века издају стручни часопис „Гудало”, подстакли су оснивање смера за образовање у области традиционалних игара, имају Научно-истраживачки одбор, Радионицу за реконструкцију костима, етномузиколошка истраживања на терену. Све то јасно указује колики допринос „Гусле” дају изворној српској култури и народној уметности

Текст: Марина Горски, Алекса Комет
Фото: „Гусле”

Академско друштво за неговање музике „Гусле” из Кикинде најстарије је културно-уметничко друштво у Војводини и једно од најстаријих у Србији. Његови почеци сежу сто четрдесет година уназад, када је кикиндски адвокат Милан Петровић организовао Певачко друштво „Гусле”. То друштво убрзо је почело да окупља певачке ентузијасте, аматере, али и музички образоване људе, ствараоце упамћене у културној историји Србије. Рецимо, композитор Јосиф Маринковић је преко конкурса постављен за првог хоровођу, на шта нас подсећа данашњи директор друштва „Гусле” Зоран Петровић:
– Јосиф Маринковић је на месту хоровође био две године, а за њим су следили такође врсни композитори тог времена: Роберт Толингер и Хранислав Хартл, као и диригенти Матијас Мелихар, Франта Вах, Радивој Терзић и многи други. Ако се томе дода и помоћ коју је друштву несебично пружао др Милан Пачу, који се сматра утемељивачем клавирске школе код Срба, онда нам је јасно да су већ на почетку постављене снажне основе. Друштво је било спремно да одоли изазовима варљивих времена. Већ при оснивању Милан Петровић се две године упорно борио како би од аустроугарских власти добио дозволу за регистрацију. Иначе, први званични наступ Певачког друштва „Гусле” био је 14. фебруара 1876.
Управо тај датум сматра се почетком рада. Већ у последњој декади ХIХ века „Гусле” су биле најјаче српско певачко друштво.
– За кратко време прочуло се по својим активностима, па се није дуго чекало на позиве за гостовања – наставља Зоран Петровић. – Остало је забележено да је друштво наступало у Араду, Темишвару, Сегедину, Новом Саду, а 1887. победило је на великом такмичењу певачких друштава. То је својеврсна прекретница која је навела Милана Петровића и Роберта Толингера да покрену акцију за формирање Савеза певачких друштава. На реализацију се чекало више од двадесет година, па је остварена тек 1910. у Сомбору. „Гусле” су биле међу оснивачима.
Друштво је значајно и по томе да је проширило начине промовисања хорске музике објављивањем часописа Гудало, почев од 1886. све до данас.
– То је био први музички часопис на Балкану, а заслуге за његово покретање припадају пре свега Петровићу и Толингеру. У ранијим бројевима били су заступљени текстови, прикази и критике музичких дела, догађаја и манифестација, као и нове композиције наших аутора. Међутим, најновији број Гудала посвећен је етномузиколошким и етнокореолошким темама. То је резултат успешног пројекта који „Гусле” остварују од 2002. године: Етно-кампа, са студијским истраживањем музичке фолклорне традиције Баната. Ми смо преко овог пројекта успели да повежемо стручњаке (етномузикологе, етнокореологе и етнологе) са практичарима. Тај модел се показао као успешан, јер смо подстакли многе стручњаке да се активније укључе у рад културно-уметничких друштава, а њихове руководиоце да се образују и активно сарађују са стручњацима из сродних области.

НА СИГУРНИМ ОСНОВАМА

Етнолошка истраживања стално нас подсећају на богатство српског културног наслеђа, израженог кроз традицију и обичаје. Друштво „Гусле” и у данашње време негује давно преузету мисију да сценски оживи креативни дух српског народа у Банату и шире, иако савремено доба намеће врло изазовне стандарде.
– Модерна времена траже већу динамику, снажнији израз и ефекте. На сцени често видимо резултат нечијег рада који није утемељен на традиционалном музичком фолклору. Без жеље да обезвредимо такав приступ, определили смо се да основ за музичко-сценска дела која ми презентујемо публици буде реални музички традиционални фолклор који упознајемо кроз сопствена и бројна друга истраживања. Фолклор тако добија потпуно нову димензију. Сигурни смо да су „Гусле” допринеле да се приступ извођењу барем српских игара из Баната у последњих десетак година значајно промени.
Директор Зоран Петровић посебно истиче да је Друштво „Гусле” подстакло оснивање смера за образовање стручњака из области традиционалних игара. Тај смер постоји у Кикинди од 2006. године.
– Смер Васпитач за традиционалне игре, у оквиру Високе школе струковних студија за образовање васпитача, јединствен је у Србији. Улога нашег Друштва у покретању овог пројекта била је веома значајна, а корисни ефекти огледају се и у томе да наш данашњи ансамбл, као и комплетан стручни тим за фолклорну игру, има све потребне стручне квалитете и квалификације. Покретањем овог смера, држава је прихватила да постоји потреба за оваквим стручним профилом. Признала је да постоји озбиљна струка у овој области, што је један од ретких добрих примера у реформи образовања и школском систему данас.

ЉУБАВИ, НАУКЕ, ВЕШТИНЕ

Академско друштво за неговање музике „Гусле” има више од шест стотина активних чланова, који су распоређени у шест група школе фолклора, као и у бројним оркестрима, ансамблима, секцијама, певачким групама, хоровима.
– У Друштву ради и Научно-истраживачки одбор, у коме су активни бројни угледни стручњаци из области етномузикологије и етнокореологије – наставља Зоран Петровић. – Важно је поменути и Радионицу за израду костима, која има врхунске резултате у реконструкцији народних ношњи и сценског костима. Поред тога што у нашој радионици сами израђујемо верне реплике, откуп оригиналних комада ношње је добар пут да се формира одличан костимски фонд. Нажалост, дародаваца је мало и веома ретко поклањају вредне елементе ношње. За разлику од музеја, ансамбли народну ношњу користе као сценски костим и то је одличан начин за популарисање традиционалне уметности. Можда би се етнолози и кустоси наљутили ако бисмо рекли да и ми на сцени представљамо покретни музеј, али у томе сигурно има и мало истине. Без обзира на то што се наше ношње не налазе у депоима и изложбеним витринама, трудимо се да их добро одржавамо, чувамо  и с поштовањем носимо. Имамо и Клуб пријатеља Друштва, чији члан може постати свако ко има добру вољу и жељу да сарађује у реализацији наших програма и манифестација.
У сто четрдесет година рада, Академско друштво за неговање музике „Гусле” стекло је многа значајна признања. Истичу се Искра културеиз 1976. и Вукова награда из 1986.
– Поред бројних признања, вреди подсетити да је наш Хор девојака 2001. у чешком Оломоуцу освојио трећу награду на међународном фестивалу, у конкуренцији сто једног хора из целог света. Велики народни оркестар је на Међународном фестивалу у бугарском Радневу 1999. године, у конкуренцији професионалних ансамбала, освојио Гран при. Успешно смо организовали Међународни фестивал гајдаша, као и Међународни фестивал народних оркестара, на којем је учествовало више од шездесет ансамбала из осам земаља. Гостовали смо у више од три стотине места у земљи и иностранству, приредили више од четири и по хиљаде концерата. Штампали смо велики број композиција. Посебно смо поносни на то што смо 1931. године организовали први радио пренос у Србији.
„Гусле” већ више од десет постепено обнављају простор кикиндске Курије, чији велики део користе за своје потребе.
– Друштво није једини корисник ове зграде и то понекад ремети наш рад и рад институција које су поред нас. Велики помак биће уколико се реализује иницијатива ресора за културу општине Кикинда да напокон добијемо сопствени простор и да га наменски адаптирамо по највишим стандардима – каже Петровић. – То је један од предуслова да нам се млади у већем броју придруже, да се активно баве музиком и традиционалним фолклором. И многи програми за које нисмо имали услова тако би могли да буду реализовати. Сматрамо то и знаком да, без обзира на економску и укупну кризу, ипак постоји воља да традиционална култура у Србији не нестане.

***

Обнављање
– Адаптацију простора кикиндске Курије финансирали смо углавном сопственим средствима, а од 2007. значајно помаже и локална самоуправа – каже Зоран Петровић. – У делу просторија које користе играчки ансамбли постигнут је висок стандард. Финализују се и послови на уређењу дворишта Курије, које има услове да постане један од најбољих отворених музичко-сценских простора у Србији.

***

Нису то ветрењаче
– Поставка и циљеви попут наших могу понекоме изгледати донкихотовски –  каже Зоран Петровић. – Али, пошто се сатисфакција у овоме не добија кроз материјално, довољно је видети насмејан дечји ансамбл, доживети овације на крају концерта, или позиве на бис, да бисмо били потпуно сигурни да је ово права ствар. Ствар због које се, ако треба, вреди и борити са ветрењачама.